Христос у Јеванђељу каже: изабери узак пут, бори се и трпи, јер је то пут који води јединој правој срећи. И уколико Црква не помогне, како ми можемо да направимо тај нимало лак избор, како се можемо кајати и вратити оном свечаном обећању које нам се даје на Васкрс сваке године? Ту ипак прискаче у помоћ Велики пост. То је помоћ коју нам пружа Црква, школа покајања, која је једина у моћи да прими Васкрс, не као просто одобрење да се једе, пије и опусти, него као крај свега “старог” у нама, и наш улазак у “ново”… Пут, поклоничко путовање! Чим смо га отпочели, учинили први корак у “радосну тугу” Великог поста – ми сагледавамо далеки, веома далеки циљ. То је радост Васкрса, то је улазак у славу Царства Божијег. И та визија, предукус Васкрса, чине великопосну тугу радосном, а наш напор у посту “духовним пролећем”. Ма колико да је ноћ тамна и дуга, током целог поста нам стално сија на хоризонту тајанствена и лученосна зора. “Не лиши нас наших очекивања, о Човекољупче!” Протојереј Александар Шмеман
